Monday, 30 January 2017

Veliko Jato


U Negotinu postoje tri hičkokovska jata crnih ptica:
1) na vrhu hotela
2) na napuštenom silosu za žito nekadašnjeg mlina Poljotehne
3) na gradskom smetlištu (verovatno najveće)

Crebain from Dunland

Svako jato ima svoje (ljudskom oku nedokučive) granice vazdušnog prostora koje zaposeda, tako da smo ponekad u prilici da vidimo i okršaje dostojne Bitke za Britaniju. Iako se ponašaju visokoseparatno, sva tri jata pripadaju istoj sorti domaćih ptica-serica, tzv. stanarice-preletačice.
Trenutno se niko od njih ne koška sa jatom golubova koje ordinira na potezu od krova Muzičke škole do čuvene kockaste fontane (koju SPS redovno renovira pred svake izbore, o čemu je ovde više puta bilo reči). Jer imaju važnijih poslova.
Svako jato ima i svog lidera, naravno najboljeg i najsposobnijeg, koji pretenduje da postane vođa i ujedinitelj svih jata, pod čijim će upravljačkim kandžama procvetati ne samo drugovi i drugarice članovi Centralnog Velikog Jata već i oni malobrojni preostali (van članstva) prolaznici po kojima svi zajedno periodično seru (naročito kada ih uhvati teranje, u pučanstvu poznato i kao sednica SO Negotin).
Ukoliko se desi da neki od jatovođa zglajzne, oklizne se i padne sa krova, zamrzne mu se perje pa više ne može da leti - kao i ostale partijske nesreće & drugarske kritike koje mogu da snađu svakog člana Jata - preostala dva jata se odmah sjate da očerupaju šta se očerupati da, privole članove obezglavljenog jata & jatake da se priklone, bez čekanja krenu u tango, nemilosrdni dvoboj za primat nad celim vazdušnim i bezvazdušnim prostorom iznad Negotina.
Jedan manje, two to go - šta je tu još nejasno?
Kada ("ako" je out of question) jatovođe preteraju sa međusobnim krljanjem, kljucanjem, grebanjem i kopanjem očiju, onda Vrhovna komanda svih jata pošalje u palanku ćelave Anđele Nebeske u crnim džipovima, sa bejzbol palicama, da uteruju pamet. A pameti nikad dosta, u Negotinu naročito.
I tako... 


ovaj znak treba trajno postaviti pod prozor kancelarije predsednika opštine Negotin

Kradikali u ponedeljak samosmeniše svog "najvrednijeg i najpoštenijeg" (kako su neki od njih unapred kukali jedno zaista kratko vreme, pre bejzbolnog susreta sa pameću), u duhu najsvetlije deja vu samosmenjujuće tradicije demokrata, kojih je danas ionako polovina u članstvu SNS. Šta ćeš, skustvo čuda čini.
Sve u svemu, na Divljem Istoku ništa novo. U Međunarodnom šifarniku bolesti MKB-10 i za to postoji dijagnoza:
W00-19: Padovi

Stvarno, baš kao da su im svrake&čavke popile mozak.
Izgleda da je situacija daleko gušća i vunastija nego što to mediji prikazuju.

Sunday, 29 January 2017

U doba zdravog razuma



Slobodna misao podrazumeva davanje prednosti razumu u odnosu na veru, odbacuje proizvoljne i samoproklamovane autoritete, uvek dovodi u pitanje status kvo, podstiče izgradnju logičkih i razumnih argumenata nasuprot ukorenjenim stilovima ponašanja i razmišljanja.
Dan slobodnih mislilaca (29. januar) posvećen je Tomasu Pejnu, istaknutom inženjeru i misliocu 18. veka koji je u svojim radovima i publikacijama promovisao liberalnu Prosvetiteljsku filozofiju; njegov rad je imao značajan uticaj na tok američke i francuske revolucije.
Iako je rođen u Engleskoj, na zahtev svog prijatelja Bendžamina Frenklina seli se u Nove kolonije par godina pred početak američke revolucije i Rata za nezavisnost u kome je aktivno (perom i mačem, podjednako) učestvovao na strani kolonista. Bio je jedan od tzv. Očeva Osnivača američke nacije. Po okončanju rata imao je razne istaknute funkcije u novim vlastima nezavisne države u nastajanju, a učestvovao je i u kreiranju američkog Ustava i zakonodavstva. U svom delu "Doba Razuma", on kaže: "Sve religije su u svojoj suštini blage i benigne, kada nisu povezane sa političkim sistemom." Sebe je smatrao deistom, a ne hrišćaninom.
Između marta 1791. i februara 1792. objavio je više izdanja svoje publikacije "Prava Čoveka", u kojima objašnjava i brani Francusku revoluciju - iako mu je ona umalo došla glave, kada je u Parizu 1794. bio uhapšen pod besmislenom optužbom da je, iako američki izaslanik, zapravo engleski špijun samo zato što je rođen na Ostrvu (revolucije često jedu svoju decu i rađaju glasne budale na vlasti, pa tako i ova).
Pejnova dela su inspirisala mnoge da se uključe u borbu za politički, ekonomski i društveni napredak ljudskog roda. On je među prvima pozvao na borbu za ukidanje ropstva i uspostavljanje univerzalnog sistema ljudskih prava u celom svetu. Tomas Pejn stoji rame uz rame sa velikanima Prosvetiteljstva: Volterom, Frenklinom, Džefersonom, Geteom, Manom, Brehtom, Manonom, Konstantinovićem, Fridmanom i mnogim drugim znanim i neznanim borcima za slobodnu reč i misao.
U januaru 1776. godine, Pejn je objavio esej "Zdrav Razum" - izuzetno moćan republikanski pamflet koji je doživeo gotovo trenutni uspeh sa obe strane Atlantika.


ZDRAV RAZUM*
(početni deo)

Neki autori su toliko pobrkali društvo sa vlašću, da ostavljaju malo ili nikako razlike između ta dva pojma; a oni ne da su samo različiti, već imaju i različito poreklo. Društvo je proizvod naših želja, a vlast naših poroka. Društvo pozitivno promoviše našu sreću sjedinjavanjem naših osećanja, vlast to negativno radi zauzdavanjem naših poroka. Društvo podstiče odnose među ljudima, vlast stvara razlike. Društvo je zaštitnik, vlast kažnjava.
U svakoj državi društvo predstavlja blagoslov; međutim, čak i najbolja vlast je samo nužno zlo dok je ona najgora u potpunosti nepodnošljiva. Jer, kada patimo, ili od strane vlasti bivamo izloženi nagoroj bedi, baš kao u nekoj zemlji koja vlasti uopšte nema, naša nesreća biva veća jer upravo mi sami održavamo to sredstvo sopstvene patnje. Vlast je, poput neke haljine, simbol izgubljene nevinosti - kraljevske palate izgrađene na ruševinama rajskih vrtova. Kada se impulsi savesti pohabaju, svedu na uniformnu i bespogovornu poslušnost, čoveku tada nije potreban drugi zakonodavac. Ukoliko to nije slučaj, čovek će smatrati za neophodno da se odrekne dela svog imetka i uloži ga u sredstvo zaštite ostalih; na to ga navodi onaj isti oprez koji ga u drugoj prilici tera da između dva zla odabere manje. Zbog toga što je bezbednost istinska svrha ali i kraj vlasti, ona je neupitno sledi bez obzira na formu u kojoj će nam to obezbediti, uz najmanju štetu i najveću korist, a koja će biti poželjna i svima ostalima.
Kako bi smo stekli jasnu i pravičnu ideju plana i kraja vlasti, zamislimo jednu malu grupu ljudi nastanjenih u nekom izolovanom delu zemlje, bez kontakta sa ostatkom sveta. Oni predstavljaju prve naseljenike na toj zemlji, ili na svetu. U tom stanju prirodne slobode, društvo će predstavljati prvu stvar o kojoj misle. Biće oni tu uzbuđeni i hiljadama drugih motiva, jer je snaga čoveka u velikoj meri nesrazmerna sa negovim željama a um se teško prilagođava neizgled beskrajnoj samoći, tako da će uskoro potražiti pomoć drugih, koji će od njega zauzvrat zatražiti to isto. Četvoro ili petoro ljudi je sposobno da zajedno izgradi sasvim pristojno stanište usred neke divljine, ali samo jedan čovek bi mogao da radi ceo svoj životni vek i da ne postigne ništa - ne bi mogao sam da pomeri stablo koje obori, niti ga uspravi i obradi; u loša vremena glad bi ga odvraćala od posla; svaka druga ljudska potreba bi za njega samog bivala drugačija. Bolest, ili samo loša sreća, mogu mu doneti smrt; čak i da ne bude smrtonosna, povreda ga može sprečiti da se bori za svoj život i dovesti u stanje u kome bi pre poželeo da nestane nego da umre.
Ta potreba će, poput gravitacije, naše novopridošle emigrante vrlo brzo naterati da se organizuju u društvo, na čemu će im potomci bezgranično zahvaljivati, i učiniti obaveze zakona i vlasti nepotrebnim dokle god se budu ponašali pravično jedni prema drugima. Međutim, kao što ništa osim Nebesa nije otporno na poroke, tako će neizbežno (srazmerno meri u kojoj će prevazići prve poteškoće emigracije koje ih vezuju u ispunjenju zajedničkog cilja) početi da se opuštaju u vršenju svojih dužnosti ali i međusobnim odnosima. Ta opuštenost će prouzrokovati neophodnost uspostavljanja neke vrste vlasti koja će namiriti taj kvar moralne vrline.
Neko zgodno drvo im može poslužiti kao Dom vlasti, pod čijim granama će se cela kolonija okupljati i razmatrati javna pitanja. Njihovi prvi zakoni će najverovatnije imati formu propisa, i imati samo manjak javnog ugleda kao kaznu za njihovo nepoštovanje. U tom prvom Parlamentu, svaki čovek će po prirodnom pravu imati svoj glas.
Međutim, kako kolonija bude rasla, tako će rasti i javni problemi a sa njima i (fizička) udaljenost koja razdvaja njene članove, usled čega neki od njih jednostavno neće moći da odmah dođu po pozivu na okupljanje - što je bio slučaj kada ih je bilo malo, kada su živeli jedni blizu drugih, kada su javni problemi bili retki i beznačajni. Sve će to istaći pogodnosti njihovog pristajanja da upravljanje zakonima predaju grupi odabranih, za koje se pretpostavlja da imaju iste stavove o pitanjima koja muče one koji su ih izabrali, i koji će odlučivati onako kako bi odlučivali svi da su prisutni. Kako kolonija bude dalje rasla, tako će rasti i potreba za još većim brojem predstavnika, baš kao i interes svakog dela kolonije da bude zastupljen; oni će uvideti da je u interesu svih najbolje podeliti koloniju na odgovarajuće delove, gde će svaki deo delegirati odgovarajući broj predstavnika. Da izabranici za sebe ne bi mogli uspostavili neki interes odvojen od birača, razboritost nalaže često održavanje izbora; na taj način će se izabrani vratiti i vrlo brzo pomešati sa biračkim telom; poverenje javnosti u njih biće obezbeđeno, kao rezultat toga što na račun mandata sebi nisu pribavili nikakav imetak. Te česte promene učvršćuju opšti interes svih delova zajednice, koji će prirodno podržavati jedni druge, i od toga (umesto besmislice "u ime kralja") zavisi snaga vlade i sreća onih kojima se vlada.
U tome, dakle, leži poreklo i razvoj vlasti. Naime, to je režim koji nužno nastaje usled nesposobnosti moralne vrline da vlada svetom; takođe, tu leže i plan i kraj vlasti npr. po pitanju slobode i bezbednosti. Koliko god da su nam oči zaslepljene snegom, uši zavarane nekim zvukom, koliko god da nam predrasude kvare volju ili interesi pomute razumevanje, jednostavan glas prirode i razuma će nam uvek reći šta je ispravno.
...
__________
* common sense (eng.) - "zdrav razum"; takođe, može značiti i "osećaj/smisao za zajedničko"


***
Dovoljno je na tren baciti oko na članove ekipe koja predstavlja Srbiju u inostranstvu, pa da vam se digne kosa na glavi, zapanjite se ili vam se sledi krv u žilama - i bez čitanja naslovnih strana domaćih elektroštampanih toaletoida. Počev od predsednika Nikolića (kome je to Ustavna obaveza), preko ministra kale-znači-Dačića (kome je to posao), do raspojasanih diplomata i plastificiranih savetnica u Ministarstvu i po ambasadama naše zemlje ponosne (ko zna kakvom zajedničkom interesu tek one služe).
Pokušajte da predočite sebi situaciju u kojoj ovi naši strancima objašnjavaju šta je "društvo" a šta "vlada" (kako to oni zamišljaju), pa se onda neki američki diplomata ili stručnjak na polju društvenih nauka zabezeknuto okrene i upita ih:
- Have you ever heard of Thomas Paine?
A Dačić se u svom Tarzan-maniru, okrene i prevede:
- Ovaj pita dal' smo nekad čuli za Tomin bol? Znači, kojmuje bre... Dragice?
Sve mislilac do misliOca nacije, od kojih znači počinje svet.
U slobodnom prevodu, baš kao i njihova misao.

Saturday, 28 January 2017

Kradikalska eskadrila


Kako Sputnjik javlja...


Vazdušno-kosmičke snage bratske nam majke Rusije & sestre Belorusije vrše zamenu kompletne vazdušne flote parkiranog avio-otpada i protivgradnih projektila, koje će očinski pokloniti svom najvećem samousvojenom nahočetu Srbistanu na dalje rashodovanje.
Srbija će, zauzvrat, tokom predizborne kampanje na završnoj taktičko-tehničkoj združenoj konvenciji SNS & njihovih sputnjika, razjebanim BUKovima poobarati te nove rashodovane MiGove, kao dokaz sopstvene vatrene nadmoći u odnosu na svakog potencijalnog agresora koji se bude usudio da zapreti Svetoj zemlji Nebeskog naroda. Pošto (još uvek) nemamo more, podrazumeva se da u obzir dolaze samo teritorija & bezvazdušni prostor, koje ćemo braniti do poslednje kapi uvezenog ruskog kerozina (koji plaćamo skuplje nego svi tradicionalni neprijatelji srboslavlja zajedno).
Zanimljivo je i to, da poklon vazdušno-kosmičkih snaga sada trojeručke prihvataju isti likovi kojima je onomad smetao kolega-Davinićev satelit. Satelit, samaljot... pa stvarno, tko će shvatiti to.
Međutim:
U usijanim patridiotskim tintarama vaterland se striktno brani samo u kvazioslobodilačkim ratovima u kojima se nikako ne (sa)učestvuje. Sorry, ali savremena odbrambena strategija se primarno zasniva na aktivnom odvraćanju a ne zastrašivanju, samo što to ne možete objasniti vojsci kojom komanduju keramičari, klinički psiholozi, radnici po gvožđarama, ugostitelji, grobari i FUK-masteri, niti onoj koja ponosno vitla buzdovanom sa tuđeg vojnog otpada. Ovo, što trenutno rade naše poglavice, više liči na aktivno čačkanje mečke a ne odvraćanje.
Ma nebitno, bre, poklonjenom konju se u zube ne gleda niti MiGu u akumulator.
Nešto se mislim, na šta bi ličilo da su pre 75 godina Franjo Kluz i Rudolf Čajavec u partizane doterali dva maznuta aviona pa onda zajedno sa ostalima langzam čekali da im domobrani brzom poštom dostave akumulatore i obezbede remont?
Ni na šta.
Poklon je poklon, al' ni održavanje nije za bačit.

eskadrila, nekad i sad

Jedva čekam onu scenu kada četnički ataman koji se odaziva na "Predsednik Republike & Vrhovni Komandant Vojske Srbije" krene u prefarbavanje ruskih crvenih petokraka domaćim nebesko-SMB nijansama, i to lopatom (u debelom sloju). Pa onda finom četkicom udari kokardu preko, slobodnom rukom. OK, može i totenkopf. To mu više leži, a ima i manje detalja.
Čudo jedno, taj prelet iz partizanske u ravnogorsku eskadrilu.
Prava kradikalska naiva, iz Bajčetinu.
Shodno uzrastu.

Friday, 27 January 2017

"Trebali su im samo naša kosa, naši zubi i naš pepeo."


Današnji svetski Dan sećanja na žrtve holokausta u Drugom svetskom ratu predstavlja zgodnu priliku da se još jednom, nezaborava radi, podsetimo kako to tačno izgleda jedno totalitarno društvo u kome vlada sprega totalitarne politike i totalitarne ekonomije.


U toj i takvoj firmi rad oslobađa jer besplatnog toplog obroka, godišnjeg odmora, porodiljskog bolovanja, regresa, sindikata i naknade za prekovremeni rad, ugovora o radu, plate - nije bilo. Kao ni novogodišnjih paketića za maloletnu decu zaposlenih. 
Samo pidžame i suvo tuširanje na kraju radnog dana.
Industrijska efikasnost i poslovni uspeh tog biznisa, uredno evidentirani i obračunati kroz poslovne knjige, od brojki i slova bivaju daleko preciznije opisani slikama. Evo nekih fotografija iz kompanijskog portfolija:



Ova korporacija u svojim filijalama širom tadašnje Evrope nije proizvodila naočare, obuću, odeću, zubno zlato, veštačke vilice, perike, vereničko i venčano prstenje.
Samo smrt.
Tehnički precizno, poslovno efikasno i udarnički uz svakodnevno prebacivanje normi.



I dim koji smrdi na spaljenu ljudsku kosu.
Kada su sovjetski vojnici konačno uspeli da 27. januara 1945. godine uđu u Aušvic, tamo su zatekli 7500 živih logoraša, od ukupno 1,3 miliona ljudi tu dovedenih da postanu repro-materijal najefikasnije fabrike smrti u istoriji ljudskog roda. 7500 neiskorišćenih ljudi i otprilike isto toliko kilograma neiskorišćene ljudske kose.
Međutim, kao i svaka druga firma koja vremenom postane alava za profitom, korporacija je na kraju propala. Jedan od prvih velikih poslovnih "promašaja" predstavljaju dvojica sa donje slike, koja su uspela da se odupru primamljivoj ponudi za oslobađajućim radom.



Da su fabrike smrti bile efikasne u meri u kojoj su njihovi tvorci to zamišljali u svojim biznis planovima, ne bi smo na istoj fotografiji imali jednog od najpoznatijih glumaca u istoriji kinematografije i možda najvećeg naučnika svog doba: Čaplina i Ajnštajna, pripadnike dva naroda uknjižena pod "napast nesposobna da radi" koju treba nemilosrdno istrebiti upotrebom za pogonsko gorivo. Nažalost, njih dvojica su samo kap u kapi u moru miliona onih čije fotografije nikada neće moći da ostave drugačiji utisak osim mučnine u želucu i očaja.



"Trebali su im samo naša kosa, naši zubi i naš pepeo."
I zlato.
To nikada ne treba zaboraviti kada krene patridiotsko busanje u grudi i prepone, jer nacionalizam i fašizam se još uvek nalaze na samom vrhu najunosnijih poslova na svetu. "Samo sam radio svoj posao", uvek će vam reći zaposleni u tom biznisu, od predradnika do top menadžera.
"Samo"... je previše za tako nešto.



Totalitarna, totalna anihilacija ljudi nepodobnih grupi siledžija i ludaka.
Dve godine kasnije, u odnosu na prvih sedamdeset, grmljavina je postala glasnija dok neka, ne baš sasvim nepoznata, omorina ponovo pritiska Evropu. A i šire.
To nije dobro.
Nikako.

Sećanje ne sme prestati, baš kao ni život.
Potpuna smrt leži u zaboravu.

Wednesday, 25 January 2017

Smrt u diskoteci


Mržnja je dobila svojih velikih 48 sati slave.
Samo dan nakon što je Donald Tramp položio zakletvu i postao novi predsednik SAD, lideri ultradesničarskih partija u Evropi održali su samit u Koblencu, u Nemačkoj, na kome su vodili razgovore o tome kako obezbediti da trampoidna politika osvoji Stari kontinent. Mržnja polako prerasta u politički pokret. Oni imaju snagu i zahuktavaju se sve više. Da bi im se stalo na put, neophodno je što pre napraviti pokret koji će im se suprotstaviti - pre nego što bude kasno. Budućnost nas, naše dece i cele planete kreće se ka ivici.

The Firsts

Misite da je tako nešto nemoguće u vašem kutku sveta, sokaku, palanci, toploj sobi i fotelji pred kompjuterom? Pa svi su mislili i da je Tramp samo loš vic, a sada imamo noćnu moru u po bela dana koja u rukama drži ključeve jednog od dva najmoćnija nuklearna arsenala na planeti.
Avaaz je međunarodna organizacija koja pokreće peticije i akcije širom sveta, i predstavlja sve ono što etnonacionalisti nisu. Iako je uspostavila kontakt sa preko 2 miliona američkih glasača koji su se pred izbore dvoumili, to nije bilo dovoljno da spreči Trampovu pobedu. Zbog toga je neophodna šira i snažnija akcija. 
Međutim...
Marin le Pen, kandidatkinja Nacionalnog fronta na predstojećim predsedničkim izborima u Francuskoj, javno (samo)deklarisana kao rasista i po sopstvenim rečima "Putinova prijateljica", već je pokušala da se tajno sastane sa Trampom, ali joj to u petak nije pošlo za rukom. Zato je dan kasnije odmah otrčala na samit mržnje kako bi učestvovala u razgovorima o formiranju panevropske ujedinjene "čvrste-desnice", u kontekstu izbora koji će uskoro biti održani u Francuskoj, Italiji, Nemačkoj, Holandiji i drugim zemljama.*
__________
* Ovdašnja ekipa takvih, već sad, unapred trlja zadovoljno ruke u iščekivanju da opet kapne po koja kintica i za njihovu kampanju na srbijansko proleće - koje će biti sve, samo to ne.

"Economy, above all!"

Neophodna je akcija velikih razmera da bi oni bili zaustavljeni. Pomenuti Avaaz je najveći globalni onlajn pokret u istoriji, koji je već pokazao da može uraditi ono što drugi ne mogu: uticali su na politiku zagađivanja životne sredine, razumevanje klimatskih promena, sprečili brojne pretnje slobodnom internetu, uspeli su da na sudu poraze korporativne gigante poput Monsanta, zajedno sa drugim organizacijama ostvarili zaštitu velikih područja u okeanima i šumama. Međutim, danas se svi ponovo suočavamo sa jednim od najstarijih, ako ne i najstarijim neprijateljem ljudskog roda: mržnjom. Da ga pobedimo, ili možda promenimo, neophodno je da mnogo više ljudi podrži taj globalni pokret.
Izbori malih ljudi predstavljaju ono što oblikuje istoriju čovečanstva. Generacije i generacije pre nas su se već suočavale sa izazovom koji nam danas ponovo preti. Ne možemo sedeti skrštenih ruku, odmahnuti rukom jer nas se to ne tiče, žmuriti u strahu da nas ne vide ili noću čekati tresak u vrata, da na kraju dođu i po nas jer više nemaju drugog kime bi hranili svoju mašinu zla.



"Koliko god Srbi voleli Trampa, ljubav prema njemu je sve samo ne zdrava. Isto važi za sve desničare i konzervativce u svetu koji mu, nabreknuti, salutiraju. Ultranacionalisti se, iako paradoksalno na prvi pogled, potpuno razumeju. Logika njihovog hermetizma - živim u svom malom svetu i ništa mi više ne treba - odgovara dogmatizmu koji je sebi dovoljan i kome je svaki diskurs unapred zlonameran. Koliko je logično da se radujemo politici ksenofobije Amerikanaca (ili bilo koga drugog)? Volimo, dakle, to što nas neko drugi ne trpi ili gleda s podozrenjem. Amerika, kao svetski policajac (ako to uopšte treba da bude, a verovatno ne), morala bi da se postavi - u pogledu kriterijuma za delovanje - iznad etničkih, ekonomskih i geopolitičkih interesa. Takva Amerika nikad nije bila, ali s Trampom je još i najdalje od takve uloge. Uz Brexit nacionaliste, uz fašiste u italijanskom parlamentu, Le Penovom u najavi u Francuskoj, s ultranacionalistima u Mađarskoj, Hrvatskoj, Slovačkoj i Poljskoj, sve ovo počinje da liči na zlu varijantu Žikine šarenice. U takvom društvu čak ni Srbija, sa sve crkvom na šinama i budaletinama na vlasti, nije nešto posebno ošamućeno stvorenje."


Ukoliko mislite da je Šešeljevo i radikalsko zajebavanje u kineskim majicama sa likom Trampa oličenje trampoidnosti u Srbiji, onda se grdno varate. Oni nisu nikakva filijala lika&dela, već samo vrh vrha ledenog brega koji čine svi oni koji su 20. januara u 17 sati kao na trnju iščekivali početak TV prenosa inauguracije 45. predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Kazaljka piplmetra je garantovano polomila staklo na tom uređaju, toga dana. Kakav bre crni Sulejman, Toskana, Bolivudi i ostala propaganda. Tramp - i tišina u kući, dok gledam!
A takvih je previše da bi stvari ovde poprimile normalan tok.
To što radikali nose na trbušinama, kradikali imaju u unutrašnjim džepovima skupih odela. Svi ti, isti, koji drugima lepe etikete stranih plaćenika, dok se sami pritom kunu u strane predsednike i njihove države. Nema većih domaćih izdajnika od takvih, kojima su usta povazdan bila puna patriotizma a džepovi deviza.
Narod koji je prolupao, sumanuto iščekujući združeni atomski udar Trampa i Putina po albancima, balijama, hrvatima, bugarima, imigrantima, jevrejima, turcima, ciganima, pederima, opoziciji i ostalim ustašama, predstavlja visokokalorično pogonsko gorivo domaće mašine mržnje, te palanačke religije zla i naopakog.
Ali, ko sam pa ja da sudim o onome što narod voli.
Nekome zabava miliona, a nekome milioni za zabavu.
Prosto.

Monday, 23 January 2017

Thomo Sapiens


(Smrznuto) srbijansko tlo se još uvek nije smirilo nakon poslednjeg potresa koji su izazvali sneg i led usred januara (kad im vreme tradicionalno nije), snegolopatanje Partijske omladine zatomljeno bednim pokušajem zataškivanja unapređene svenadiruće gluposti prebacivanjem lopate pune snega i medijskog blata u dvorište rahmetli opozicije i hejtera-kliktivista "u toplim foteljama", kao i strujni udar kroz neuzemljenu instalaciju direktorske fotelje JP "Elektropečenjare Srbije" (EPS).
Sve je to - uz sneg, ružmarine i šaš - umalo prekrilo i za dlaku u zaborav bacilo zločin koji se dogodilo pre 75 godina. Umalo, ali ipak nije. Novosadska racija (22/23 januar 1942. godine) se nikako i nikada ne sme zaboraviti, da se ne bi zaboravilo dokle na kraju dovede svako kurvanje i koketiranje, okretanje glave i konačno pristajanje na zlo fašizma.
Mi jesmo razmaženo društvo i to je užasavajuće očigedno. Samo razmaženo društvo sebi može dopustiti da u ovolikoj meri ogugla na sve nepodopštine koje mu decenijama priređuje kasta politikanata i lopova zakamufliranih "patriotizmom" a koje opravdavamo - gle čuda! - opet tim istim "patriotizmom". A patriotizma nigde, jer veći patriotizam od ljudske empatije ne postoji, i zato je treba neutralisati.
Najbolji mogući komentar aktuelnog sveopšteg kukumavčenja na temperaturni minus u januaru nalazi se u dva tvita Tibora Jone, još uvek aktuelna iako su sada stari već nekoliko nedelja:

twitter

Zbog onoga što mi je prvo prošlo kroz glavu kada sam ih pročitao - slika niza ljudi koji po snegu, obučenih samo u prugaste pidžame, na -25 stoje u zaleđenom blatu okruženom bodljikavom žicom pod naponom - naredna dva sata sam imao grčeve u želucu. Koliko nisko su nacisti ponižavanjem Jevreja i svih ostalih žrtava njihovog "političkog" marketinga i industrijske biznis efikasnosti fabrika smrti, zapravo ponizili i sebe i ceo ljudski rod. Zato im se nikada to ne sme oprostiti i zaboraviti, ukoliko i dalje želimo da budemo ljudi.

Auschwitz-Birkenau

To mora da važi za sve fašiste - nacionalne, političke, verske, seksualne, finansijske, palanačke - koji žele da unize i potru ljudskost, ljude pretvore u gomile poslušnog mesa ili pepela (svejedno), samo zato što će neka treća samoproklamovana "viša" gomila idolopoklonika imati od toga kratkoročnu korist zasnovanu na tuđoj nesreći, a njeni idoli nastaviti da se bogate pljačkom i nesrećom svih.
Ur-fašizam je daleko stariji i širi od stupidne podele na "nacionalsocijaliste" i "internacionalsocijaliste": postoje poznatiji formalni nazivi i za jedne i za druge, ali oni su za fašizam de profundis potpuno nebitni jer njihove uniforme ne mogu da sakriju suštinsku trulež fašizma.
Podjednako oštar bol u želucu izaziva požutela fotografija ljudi koji čekaju svoj "red" na zaleđenom Dunavskom keju u Novom sadu. Pre 75 godina, u Bačkoj je pobijeno oko 4000 ljudi. Jedan deo preživelih je odveden u nacističke "radne logore" gde su potom stradali; među tim fabrikama smrti nalazi se i Aušvic.

Ledena tišina, 2016.

Da li ste ikada od aktuelnog predsednika Republike Srbije, u bilo kojoj od njegovih inkarnacija, decidirano čuli da je izgovorio "Ja sam antifašista"? Ne, ne podrazumeva se, čak ni deklarativno.
Ako negde vidite Tomislava Nikolića, poručite mu da predstavljanjem žrtava Novosadske racije prvenstveno kao srpsko stradanje ("zatiranje"), jer zašto da samo Jevreji imaju Holokaust a i Srba je bilo najviše (opet ta industrijska efikasnost, prikrivena narikaštvom), on direktno vrši relativizaciju tog fašističkog zločina u kome su stradali ljudi. Njihova nacionalna i politička pripadnost jesu bili direktan povod za eksterminaciju, ali fašistima povoda nikada ne nedostaje kada treba opravdati "razlog", relativizaciju ili rehabilitaciju zločina i zločinaca. Baš kao što nikada dosta budala koje bi i na tome da ponešto ušićare.
O da, on jeste predsednik svih građana Srbije, kako sam kaže, svi su mu oni (i partije) podjednako na srcu, ali su SNSrbi ipak malo više od ostalih jer je i on ipak samo čovek.

Da, ali Thomo Sapiens.

Veliki Inkasant


Veliki Inkasant je govorio:
Odsadpanadaljeiubuduće ja ću da lično očitavam, sam, sve strujomere u Srbiji! Pa nećete bre vi mene više da varate, ni ceo ovaj narod. Sad ćemo tek da vidimo ko će da koristi struju za pečenjaru... a ko su ti što se razbacuju strujom za kuvanje ručka, mlevenje kafe, grejanje, klima uređaje, frižidere i šporete, negledanje televizora i proseravanje po internetu, kojima (umesto da ručno peru usrane gaća i pelene - zbog sticanja imuniteta) radi veš mašina, ili za šišanje, feniranje, usisavanje, punjenje akumulatora za kola i mobilnih telefona, na satove sa budilnikom i nahtlampe, lustere i meko osvetljenje (pored toliko lojanica i voštanica domaće proizvodnje), na satelitske antene i električnu ćebad. Na električne snove.
Sram da vas bre bude, nedostojnijedni, zbog vas i vašeg iživljavanja Veliki Dispečer ne može više ni ražanj da okrene a da ga neko posle ne natera da pusti suzu, i sve to samo zbog toga što uporno odbijate da se odreknete te komunističko-hedonističke navike za komforom u foteljama vaših ugrejanih... ne, usijanih soba! Čovek krvari suze na oči, a ja gaće, a vi tako?!
Sram vas bre sve bilo, ajde meni, al' da njemu sirotom tako nešto uradite...
Pa od čega danas čovek pošteno da živi pored vas takvih, narode moj, a?!


Bre, ludo k'o struja.
Zato što je odličan marketinški potez kada nateraju raju da od njih traži sve ono normalno što joj ne daju. Zato što su pametni. Samo ovde i nigde drugde na planeti.

Saturday, 21 January 2017

Više nije smešno, komšije


Ovaj sneg mnogo pada. Očistite ga!
- sultan Bajazit I Munjeviti, tokom Anadolijske kampanje u januaru 1390. godine

Posle metamorfoze iz radikala u kradikale, iz PP u PM, od homo misogermanicusa u echtes merkelofila, od warmongera u faktor stabilnosti i sličnih mozgolomki, danas smo dobili novi stadijum naprednog preobraženija: bilbord-lopatare. Humanoidi koji se transformišu u tabloide, kolportere besmisla jedne vlasti koja je prsla više od leda na posoljenom Dunavu.
Kampanja za (koje god) izbore sve se više zahuktava, iako nikakvi izbori još uvek nisu raspisani. To je očigledno iz sve sumanutijih postupaka ekipe koja je zajašila vlast i nema nameru da je se tako lako odrekne, šta god o njima građani mislili i šta god još gore od toga oni sami radili.
Zbog toga imamo ovo...

vlast

... zbog čega ćemo imati ovo (ukoliko nešto sami ne promenimo, umesto ponoćnog zveranja u nebo):

opozicija

Ukoliko ste (naivno) pomislili da su članovi SNS sa Novog Beograda zaslužili da ispadnu budale, glume pokretne partijske bilborde dok čiste sneg oko škola i zabavišta, mrznu jajca poput onih od juče što su plivali kako bi popovi mogli posle da se slikaju sa gomilama polusmrznutog ljudskog mesa - baš kao što su i oni sami (naivno) pomislili da pored dobrog dela, čine uslugu Velikoj Partiji ali i sami sebi, nadajući se da tu nešto i dobiju (pored prehlade ili izmišljenog komunalskog "dodatka na sramotu") - onda je taj (naivni) zajeb dvostruk:
  • jedno od osnovnih ljudskih pravila savremenog sveta je i to da nijedno ljudsko biće ne sme biti podvrgnuto poniženju kojim se umanjuju njegov integritet i ljudskost, što važi i kada je konstrukt nazvan "partijska disciplina" u pitanju, baš kao i državni teror
  • čak i kada pojedinac ili grupa ljudi svojevoljno pristaje na poniženje, ono i dalje postoji i veoma je opasno jer može poslužiti kao opravdanje za njegovo širenje na one koji ne pristaju, što je istorija pokazala i dokazala u bezbroj slučajeva
Što se tiče ovog drugog, pitanje percepcije pritiska kod "drugova-članova" (čega god) je u potpunosti irelevantno ukoliko pritisak zaista postoji, a on može da postoji i kada ga nema u eksplicitnoj formi već je svesno i namerno planski indukovan puzajućim podmetanjem najnižih animalnih poriva prvo kontrolnoj grupi (članovima) pod stresnim uslovima (konstantno plašenje nekakvim izborima na kojima se ionako ništa ne bira), da bi potom, posle analize efekata, bio ad hoc primenjen na širu grupu (kompletno partijsko članstvo, sigurni glasači ili čak celokupno društvo) intenzitetom koji donosi željene rezultate shodno potrebi.
Sve se to najlakše postiže neprekidnim plašenjem - na engleskom se to zove "fearmongering", tj. strahohuškanje. U pavlovljevskom strahu od "partijske nediscipline" ili nedobijanja (sendviča, dnevnice, partijskog radnog mesta) pristaneš na poniženje, a onda te tako samoomalanog katranom & perjem i gurnutog u septičku jamu, ponovo plaše da nikako ne smeš dopustiti da "oni" pobede jer će te omalati katranom & perjem, gurnuti u septičku jamu i ukinuti sendvič, dnevnicu ili partijsko radno mesto. Za one koji se ne plaše dovoljno, tu su uvek udarne grupe uterivača straha koje već mesecima kruže Srbijom i "obilaze" lokalne odbore SNS, trenirajući za sledeće izbore na kojima će stečeno znanje primeniti na širem krugu konzumenata.
Besmisleni "rad" je jedna od najboljih metoda za ispiranje mozga i lečenje obolelih od razmišljanja, bez obzira da li se radi o kopanju pa zatrpavanju rupa, tucanju kamenja po najžešćem suncu, gulaškom dokazivanju da je 2+2=5, penjanju uz "bugarske stepenice", sakupljanju pikavaca i lišća "jedan-po-jedan" u krugu kasarne/zatvora, pisanju cenzurisane knjige koju potom pisac mora za kaznu sam sebi da čita u beskraj (do autocenzure) ili socijali koju treba zaraditi. Kada ti u bolnici kažu da dođeš (tokom radnog vremena) i pomogneš da ti oca na samrti odnesu sa odeljenja do rentgena na "neko snimanje", pa kada im kažeš da ti radiš u drugoj firmi i da u bolnici imaju dovoljno grmalja "dva sa dva" da to urade dobiješ odgovor "da, ali oni su druga služba". Isto važi i za čišćenje snega, što je posao komunalnih službi koje su za to plaćene ali i zakonska obaveza korisnika javnog prostora ispred njihovih objekata (stambene zgrade i pravna lica), a ne samozvana partijska "pomoć" komšijama. Naročito važi za čišćenje snega između železničkih koloseka i šina, što čak nije ni smešno ali jeste itekako podjednako uvredljivo i za one koji to ne shvataju i one kojima je to nenormalno. Šta je sledeće - humanitarno čupanje trave pincetom, na istom mestu ali šest meseci kasnije - da se ne legu zmije i napadaju putnike?
"Javnost" takvih radova se ogleda samo u slikanju i objavljivanju fotografija po kontrolisanim medijima i društvenim mrežama. Čuveno novinarsko 5W - šta, ko, gde, kada, zašto - ne stanuje ovde. Naročito ne ono poslednje, zašto. Aman.

javni "radovi"

Ništa od toga nisu originalno (i po prvi put u istoriji) smislile ove naše budale. Sve je to već bilo opisano u Gebelsovim propagandnim sveščicama, sitnim rukopisom iskompleksiranog morfijumskog ovisnika, koje su potom preštampavane uz promenu korica i naslova pa posle rata primenjivane širom sveta. Do dana današnjeg, i nesmanjenom žestinom.
Svaka se vlast, pa i ova, pored aktivnosti političkih oponenata i podizanja svesti građana, ruši i otrežnjenjem njenih članova i glasača. Kada oni shvate koliko je situacija postala zajebana i po njih i po ostale, tada je kraj neminovan koliko god Vođe pretili, ulagivali se ili potkupljivali jednokratnim bacanjem kostiju sa stola. Tada će ogroman broj njih ponovo promeniti stranu, neki pre ("slučaj" Velje Ilića), neki na sam dan glasanja (takvih je uvek najviše, ubeđenih da su baš oni prelomili stvar i zbog čega zaslužuju nagradu od "novih"), a neki će bogumi i posle izbornog cirkusa (poput buljuka julovaca koji su se prvo pokuštunjarili, pa zatim požutarili i na kraju pokradikalili - a takvih je u ovoj vlasti najviše).
Milošević je to osetio na svojoj koži posle deset godina vladavine, ratova i uništavanja svoje i tuđih zemalja. Ovi će to morati da osete već posle duplo kraćeg perioda cirkusa u koji su pretvorili društvo i pripadajuću mu državu. Kakvo nasleđe, takvi i naslednici.
Osetio je i Tadić, koliko god za to krivio Čiča Gliše, nesposoban da se suoči sa sopstvenim zaslugama za pad.

samo nek' je humanitarno

Pored zdrave zajebancije do određene granice, ovim nesrećnicima zapravo treba pomoći da se što pre osveste i osvrnu oko sebe, da što pre uvide koliki klovnovi ispadaju (na taj način to rade i svima ostalima), da im sve to radi njihova partija a ne tamo neki strani plaćenici, izdajnici, pacovi, hijene i domicilne ništarije. Da pristajanje na to vrzino kolo ne donosi nikome boljitak, pa čak ni njima samima, već produžava stanje ropskog ponižavanja samoproklamovanoj kasti kvazipolitičke elite koju čine kradljivci tuđih para i šverceri tuđih života.
Mislite da je to nemoguće, jer su "svi u SNS seljačine, nepismeni, retardi" (SNR) za razliku od opozicionih partija u kojima se tako nešto nikada ne može desiti? Podsetite se, onda, činjenice da veliki deo SNS članstva čine upravo bivši članovi današnjih "gospodsko-pismeno-intelektualnih" (GPI) opozicionih partija koje su nekada bile na vlasti; te iste članove tada niko nije častio ponižavajućim epitetima, jer su im njihovi glasovi (i članarine) bili sasvim validni. Verovatno tada nisu bili ni SNR, već po defaultu GPI? Međutim, baš ti isti, kako su nekada promenili stav (i partiju) tako će i opet, na nekim narednim izborima. Što je bolje osmišljena i organizovana kampanja njihovog osvešćivanja, to će i period uskraćivanja podrške vlasti biti kraći a brzina njene promene veća. Uvredama se, naprotiv, takvi samo homogenizuju u strahu koji im podmeću njihovi kapoi, u čemu nikako ne treba saučestvovati.
Ne radi se ovde ni o kakvoj odbrani (samo)poniženih SNS-lopatara, već o samokontroli onih koji to nisu, niti nameravaju da postanu. Ne možete ih pobediti ako ste isti ili im se pridružite, to je samo još jedna od tzv. narodnih umotvorina obilato korišćenih da opravdaju već viđena pomirenja i kohabitacije, podilaženja mentalitetu ostrašćene slaboumne zastrašenosti koji se decenijama pothranjuje, održava i u beskraj iznova podmeće svima bez izuzetka.
Pa ko pristane, ili se upiša od straha.
Ishod je, danas, još jednom bio jasno manifestovan.

***
Hajde da se manemo više spinova u stilu "đubre plaćeničko, pljuješ po humanitarnoj akciji umesto u šake pa da pri'vatiš i ti malo", zato što ti ugroženi građani, na koje se kradikalski botovi odmah pozovu prilikom gebelsovskog odvraćanja pažnje od pravog problema, od svake vlasti humanitarno traže da ih ona poštuje, a ne da im neustavno zakida od penzija, socijale, obrazovanja ili lečenja, pa im potom baca buđave mrvice upakovane u partijske kese ili table.
Zavitlavanje samo po sebi nije uvredljivo (šta god neki ministri i sudije o tome pričali), naročito ako se stvari nazovu pravim imenom, ali jeste uvredljivo kada se to potom zloupotrebi zarad diskriminacije - ti njih zato što su "takvi", ili oni tebe zato što si "takav". A diskriminacija je, šta - jedan od glavnih stubova fašizacije nekog društva, tako je. Sedi, kod nas nema sendviča za dobro naučenu lekciju iz samoosvešćivanja, samo dobrodošlica povratku u društvo podjednako odgovornih prema sebi i drugima.

I zato:
SNS: Počinjemo akciju "Pomozimo komšiji".
Komšija: Hvala deco, ali bojim se da vama nema pomoći ako nastavite takvi. Više nije smešno.

Thursday, 19 January 2017

Bogojavljenska noć


Javilo se...

Umesto da ove noći zverate u nebesa i smišljate raznorazne puste želje (sa i bez zvezda padalica), bolje bi vam bilo da oborite noseve i obratite pažnju na zemlju po kojoj još uvek hodate. Možda u snegu nađete neku člansku kartu SNS - za razliku od gosn Boga sa jednom i zlatne ribice sa tri, ona garantovano ispunjava sve želje. OK, pored partijske knjižice mogu da prođu i oni partijski bonovi za benzin i zejtin, nije ni to želja za bacanje.
Dok još važe.


Ne glasi uludo narodna mudrost "Svaka blesa gleda u nebesa, svaki slon gleda u beton."
Dok još i to važi.
Mislim - narod, jelte.

Wednesday, 18 January 2017

Hilfe! Rette Mich!



Na svetu nema ničeg goreg
Od prazne hotelske sobe u po noći
Kad te samoća probudi
U stranom gradu, na stare tulume sećanja
Dok sa sata sekunde kaplju
Kopna nema nigde na vidiku
Već predugo tonem
Upomoć!
Pomozi, spasi me
Spašavaj!
Kad cirka i video kasete više ne pomažu
To je ta noć
Kad te samoća probudi
Zovi me, dođi, budi kraj mene
Spasi me
Jer noć je tu, kuca na vrata
I samoća me budi
Dok sa sata sekunde kaplju
Kopna nema nigde na vidiku
Već predugo se davim
Upomoć!
Pomozi, spasi me
Pomagaj!
Spašavaj!


Nena "Rette Mich"
(Fragezeichen, 1984)

Pa kud baš osamdesčetvte, usred Vođinog puberteta, lebac vam se švapski kis'o ogadio!
Btw. jel' u Davosu pričaju nemački ili švajcarski?

Sunday, 15 January 2017

Hej šinoma, stipu rupa čeja


- Hajde da se igramo vozića, ja sam lokomotiva!


- Šta već? E, ja ovde silazim, moram tetki da odnesem lek.


Narodna pesma može da prevari neopreznog konzumenta iste: Marko nikada nije ni mogao kasno na Kosovo da stigne, sišao je u Rakovici.
Ćao inspektore! Ćao kondukterke!
Hej šinoma, stipu rupa čeja.

Saturday, 14 January 2017

Mystery Train


- AAAAAA, neeeću, Džeri ne daj meee!!!
- Polako Tome, ne brini se, još nisi umro. To je samo svetlo na kraju tunela ispod kanala Morava-Egej.


"Just another wet dream", reče Dragica pa ode do vagon-restorana po čaj sa bromom, za obojicu.

Friday, 13 January 2017

13. januar 31. decembra


Dočekasmo i drugo poluvreme Nove godine, a negotinske kineske radnje su i dalje zatvorene, pod embargom finansijske policije. Bre, opet narodu oduzimaju tandžare & džebanu, će moramo da dižemo još jednu Timočku bunu.


Mislim, stvarno...
Danas je petak 13. januar 31. decembra, nije lepo da nam brane ludomradovanje..
Sudeći po prangijanju koje se čuje spolja, sve mi se više čini da kinezi ipak valjaju robu van radnji. Ne znam zašto je to tako, ali znam da napolju upravo traju laboratorijske vežbe iz kleronauke, punom parom.
Bacaj sine, ne štedi!
A kada se više ništa ne bude čulo, znaj da na Ljubinom grobu više nema živih proletera. Htedoh reći, sjebali smo sve zalihe petardi poprskanih svetom vodicom da biju jače. Za ovu godinu, da dodam.



Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...